Ноћ

Муса Ћазим Ћатић

 

 

 

Ноћ

По улицама заспалога града

Свиленим кроком повлаче се сјене,

Крвави пламен с лампиона пада

У мрак ко уздах заљубљене жене

По улицама заспалога града.

У н'јемом звуку замишљене ноћи

Светог се бола величанство шири -

Звјездице плачу у плавој самоћи

У њима суза као тамјан мири

У н'јемом звуку замишљене ноћи...

Ах! Шта то шуми са далеких сфера?

Да л' облакови пахуљасти плове,

Врх уздрхталих скровитих језера,

Просипљућ б'јеле и памучне снове?

Шта ли то шуми са далеких сфера?

Ил' нага Венус тајну чежњу збори?

Ил' са цимбала анђеоских звуци

Шапућу љубав? И Кевсер жубори? '

Ил' Луна маше с лепезом у руци?

Ил' нага Венус тајну чежњу збори?

Тренуци то' су екстазе и раја,

Часови свети, кад пјесничке груди

Слатко се шире с меких осјећаја,

Што ‘но их Севдах цјеловима буди -

Тренуци то су екстазе и раја!

О ноћи, жено незнаних даљина,

Којој у оку дршћу приче сјајне!

Твојега духа и тамних дубина

Мени су миле, тако миле тајне

О ноћи, жено незнаних даљина!

По одајама самотног живота

Етирна сад ми твоја нога ступа;

Под њеном стопом свуд цвјета љепота

И све у твоме млијеку се купа

По одајама самотног живота.

Мој дух се с твојим духом цјелива,

На твојој усни моја пјесма спава

И сва ми туга у твој мрак се слива

О ноћи, жено спокојна и плава,

Пјесник те, ево, грли и цјелива!