Једној богаташици

Муса Ћазим Ћатић

Једној богаташици

Не гледај ме љепоте ти твоје!

Јер Твој поглед мир ми само мути.

Не гледај ме, јер до Твог су скута

Мом севдаху заграђени пути...

Ти си кћерка богатства и среће,

Одрасла си у злату и свили,

Твојом душом никад се нијесу

Облакови тешке туге вили.

Твој је живот ко језерце мирно,

По ком вазда златна радост плива;

Не познајеш уздаха и сузе,

Што је свијет у свом крилу скрива.

А ја пјесник гола сам сирота,

За ме радост тек је пуста бајка.

У колиби под чађавим кровом

Родила ме сиромашна мајка.

Од дјетињства удес ме је витл'о

Кроз све м'јене патничког живота,

Баш ко вихор на помамном крилу,

Слабу сламку кад витла и мота.

Видиш ево ову тамну мрежу

Крупних бора поврх мога чела,

Та њу ми је храпавијем перјем

Горка збиља, - горка туга сплела.

Па та туга зар да и Твој живот,

Твоју срећу тако бистру мути?

Не гледај ме; та до твог су скута

Мом севдаху заграђени пути!

Ах! Ја немам нигдје ништа свога,

У свијету сам као гола грана;

Све ми благо - уздаси и сузе,

А туга ми - свагдања је храна!