Musa Ćazim Ćatić - Pred očinskim domom

 

Муса Ћазим Ћатић

Pred očinskim domom

 

Ko slaba sjena na tvoj prag sam stao

Ćutke i n’jemo zagrlivši liru.

Na grudi moje težak led je pao

Ko tvrde sante po duboku viru.

 

Kroz suze gledam trošne zide tvoje

I krov prokisli, s kojeg strašne zube

Smrt mrka kesi. O ognjište moje!

O dragi raju, gdjeno mi se gube

 

Zlaćani sanci mladosti čile

I zvuci prve bogodane pjesme!

U tebi su me odgajale vile,

Napajajuć me s abu hajat česme

 

Kapljicom slatkom vječitoga milja,

Što zanos budi u nevinoj duši.

Ah! tada gorka i cinička zbilja,

Ko vihor bjesni što no život ruši,

 

Nije se mene dotaknula bila,

Nit crna briga o svakdanjem kruhu

Mir mi mutila. Kao glazba mila

I bura u mom zvonila je uhu.

 

Ah, ja sam nekad ko maleno ptiče

U tvom krilu prva krila steko;

S majčinih usni slušao sam priče

Tople i slatke ko i njeno mljeko.

 

I l’jetao sam ja i druzi mali

Po tvome vrtu, beruć cvjetke čarne;

I igrasmo se u nevinoj šali,

Hvatajući kapom leptiriće šarne.

 

O dragi dome, grobe moje sreće!

Marljiva ruka mrtvog babe moga

U tebi nekad sadila je cvijeće

Radosti vedre. Sa krova se tvoga

 

Blagodat svaka tad smiješila milo;

Na tvom je pragu teko med i mljeko,

A sad gle, regbi nigda nije bilo

Iskre života. Ko strašilo neko

 

Ti stršiš nebu. Fatum ti je hudi

Krvavom pandžom porušio čare,

Baš ko što sada tvog pjesnika grudi

Nevolja gorka obara i tare,

 

Te tvoje puste zidine mi sada

pričaju patnju sirotinje crne,

Što zadnju iskru veselja i nada

Lednim ti dahom na ognjištu trne.

 

Sve, sve je mrtvo. Tek rujine stoje,

A s moje lire bolno zvuci ječe;

O dragi dome, zadnji akord to je

Prošlosti naše naše mrtve sreće!

Пјесмо моја

Муса Ћазим Ћатић

Пјесмо моја

Пјесмо моја, плови, плови,

Небом српске поезије;

Ђе но јасних, ко звијезда

Тих пјесама безброј сије

И ти код њих мјеста нађи,

Ма да н'јеси сјајна тако,

Роду моме мила бићеш

Јер је теби Српство слатко.

Пјесмо моја, плови, плови

Из ватрених мојих груди,

Тамо, ђе но братске слоге

Радосница зора руди.

Ту ми гукни њежним гласом,

Нек те сваки Србин чује,

Ти му шапни, колко Српство

Моја млада душа штује.

Пјесмо моја, не стој више

Већ заплови из свих сила,

Та доста си у срдашцу

Мојему се младом крила.

Сад је вр'јеме слободице, -

Да оставиш срце моје, -

И на крил'ма лаког љета

Да на јавно ступиш поље.

Повијест моје отаџбине

 

Муса Ћазим Ћатић

Повијест моје отаџбине

Ево те гледам занесеним оком,

Пов'јест драга домовине моје;

Срце ми стрепи, а десница дршће,

Странице свете преврћући твоје –

И душа ми се, пуна поштовања

Побожно свакој твојој рјечци клања...

На јавор-гуслам' у најслађем збору

Тебе су виле мога рода виле.

И сваки спомен прошлости нам славне

К'о свет аманет у Те су нам слиле,

Да својим жаром сред нашије' груди

Стари нам понос и витештво буди.

О књиго славе! Ја у Теби видим

Јуначког Твртка и све своје пређе,

С ханџаром оштрим у десници снажној

Поносној Босни како бране међе –

И попут смијелих дивова и лава

Прсима штите своја стара права.

Ја видим на твом узвишеном листу

Сва она давна неумрла дјела,

Што их Соколи, Пијеле и Тире

Створише, кад су уздигнута чела

Највећем царству на кормилу били

И крв душманску потоцима лили.

Ја видим како врх кршева наших

Сунашце златне слободице сије,

Јуначка сека како брату своме

Низ једра плећа туру-перчин вије,

А дична мати свог јединца храни,

Да Херцег-Босни част и понос брани.

Ја видим ево све крваве војне

И бојна поља и бритке ханџаре

И алај-бајрак, што се небу вије

И токе, што се на сунашцу жаре

И бијесне ате, што ко вихор лете

Ах, видим свега из прошлости свете.

У твоме крилу! Тобом занесено

У грудима дршће младо срце моје

Живијем жаром цјеливат би хтјело

Твој сваки редак, свако словце твоје;

На твоје листове душа ми је пала,

О свето небо мојих идеала!

О наше славе огледало вјерно!

Дај роду моме путовођа буди;

Своје му ватре уливај у душу,

Својијем дахом надахни му груди,

Па св'јестан тебе нека смјело броди

Својему спасу и својој слободи!

Захрђо ханџар док о клину виси

и своју прошлост покопану снива,

Мој народ нека лаганијем пером

Будућност љепшу на теби оснива,

У теби гледећ' идеале своје,

Пов'јест драге отаџбине моје!

Изродима

Муса Ћазим Ћатић

Изродима

На светиње своје, на част праотаца,

Излили сте отров своје мржње црне.

И пакленом сви се предали демону,

Да са праве стазе - на криву вас сврне.

Потомци сте кобни Бранковића Вука,

Народна вас клетва до вјечности прати,

У књигу ће жизни ваше кобно име

Забиљежит' црним домовина мати.

Родољубља чувство замире у вама,

За свој народ драги срца вам не маре,

Јер с осмјехом подлим мотрите, гдје душман

Блатњом руком својом светиње вам таре.

 (1900)

Српски понос

Муса Ћазим Ћатић

Српски понос

Ја сам Србин, српско д'јете,

Српска ми је савијест чиста;

Јуначких ми дједа слава

Ко сунашце жарко блиста.

Ја сам Србин - тим именом

Вјечно ћу се поносити,

Спас српскога славна рода,

На срдашцу свом носити.

Од мог рода, сто јунака

Пр'јетило је грома сили,

И српско су име мачем

На камењу биљежили.

Пред ударцем њиховијем

Тресле су се веље горе,

Ступали су вазда смјело

По мејдану да се боре.

Камо, камо Душан силни?

Камо паша Соколија?

То су дични синци Српства:

Ко зв'језда им слава сија!

Ја сам Србин - гусле имам,

Уз њих тио попијевам,

И љубављу - према Српству

Своје пјесме загријевам,

Славим Марка и Милоша;

Славим храброг Ђерђелеза:

Имам њину успомену,

Бритки ханџар оштра реза.

Па нек ми се душман јави,

Нек на бојно поље дође;

Мене хитац не прима се,

Не може ме резат гвожђе,

Маркова је ово рука,

Топузином знаде бити;

Хамајлија Алијина

Од оштра ме гвожђа штити.

Ја сам Србин - српско д'јете,

За Српство ми душа гори -

Робоваћу српском роду,

Док ме црна смрт не смори.

(1899)

 

Пред смрт

Муса Ћазим Ћатић

Пред смрт

Агонија као златни прах се вије,

Врх мене лепрша један жути цв'јет.

Још никад није љепше мирисала

Моја мала изба - мој велики свијет.

Слаба моја рука к жутом цв'јету тежи,

Хватајућ га тако лијеп и жут.

Али залуд напор, цвијет од мене бјежи,

И опет ми пада на прса и скут. 

И ја сам опијен с његова даха

Док Велике Госпе из жутог праха

Појави се лик...

 (април, 1915)

 

Заборављени отоци

Муса Ћазим Ћатић

Заборављени отоци

Чуј, како сиви кликтају ждрали

У нашој тамној шуми!...

На жал су мртвих језера пали,

Гдје вал ко прича шуми.

Они су негдје далеко били:

Чак иза девет гора -

Сад су нам у поход дошли на крили'

Ах, преко сињег мора!

И цв'јетак су нам дон'јели меки

Са непознатих отока неких

У дробном кљуну своме;

Па опет на пут кренуће они

Чуј, како тужни кликтај им звони

У мрачном трему томе!...